Savez antifašističkih boraca
i antifašista Republike Hrvatske

Tito je ustrajao na svom putu

Za nas i za mnoge u svetu i sada je fenomen vojno-politička dalekovidost Josipa Broza Tita koji je počeo da udara temelje države tog 4. jula, a prava snaga i naum da se to reši bilo je formiranje Prve proleterske brigade, kaže Olga Stoiljković Trifunović

(Foto: Wikipedia) Tito i Koča Popović

Nekad se u školama obavezno učilo o Prvoj proleterskoj narodnooslobodilačkoj udarnoj brigadi. Prva proleterska formirana je 21. decembra 1941. u Rudom, a kao elitna partizanska jedinica u Drugom svjetskom ratu prešla je 20 tisuća kilometara, sudjelovala u 530 borbi i okršaja, često odlučujući o sudbini partizanskog pokreta, recimo probojem obruča na Sutjesci 1943. godine. Kroz Prvu proletersku prošle su 22 tisuće boraca, izgubila ih je više od sedam i pol tisuća, a dala je 83 narodna heroja. Osim u oslobađanju Beograda učestvovala je i u oslobađanju Zagreba. O važnosti sjećanja na poginule i partizansku borbu razgovarali smo s Olgom Stoiljković Trifunović, predstavnicom sekcije potomaka boraca i poštovalaca Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade, koja je i predsjednica odbora SUBNOR-a Savski venac u Beogradu.

– Mi već godinama, otkad se uspostavio neki red u ovom regionu, dolazimo u Vrbovec i to nećemo prestati, iako nas je korona ometala u tome. Tog 7. maja 1945. u Vrbovcu smo ostavili 163 naša suborca da večno spavaju na mesnom groblju. To je više nego ubedljiv razlog posete i u nekim drugim okolnostima ne bi bilo potrebe da ikome objašnjavamo zašto dolazimo, ali mnogi ljudi ne znaju mnogo o tome, pa se podsećanjem na istorijsku istinu borimo protiv neznanja – govori nam Olga Stoiljković Trifunović.

Dan poslije Vrbovca sekcija posjećuje i Zagreb.

– Kako je Prva proleterska divizija u kojoj je bila i naša brigada bila na glavnom pravcu oslobađanja Zagreba, mi smo uvek u Zagrebu, pa smo dolazili i na Trnjanske kresove. Drago nam je što se nakon pauze zbog korone ta manifestacija ponovo održava. Unazad nekoliko godina delegacija naše sekcije u Zagrebu, koju je vodio zimus preminuli Zdenko Duplančić, učestvovala je na manifestaciji “Besmrtni partizanski odred”. Ove godine ste ga vi u Zagrebu preskočili, ali se on održava u Srbiji kao “Besmrtni puk” uz pomoć ruske ambasade i Ruskog doma. Uvek kažem da neću ići na “Besmrtni puk” jer se tamo pojavljuje ljotićevska, nedićevska i četnička kolaboracionistička struja. Oni misle da su i njihovi dedovi učestvovali u tom ratu. Jesu, ali s druge strane. Ja u koloni s Boškom Obradovićem i njemu sličnima biti neću, ali ću svaki put kada mogu biti u “Besmrtnom partizanskom odredu” u Zagrebu. Naši očevi i dedovi bili su među oslobodiocima Zagreba i mi se toga ne stidimo, naprotiv – dodaje.

Ponosni su, naravno, i na podizanje ustanka 4. jula 1941., za koji je odluka donijeta u kući Ribnikarovih.

– Uz pomoć države vratili smo je u funkciju, jer bez upliva u politiku i tokove kojima ide država danas ne možete da funkcionišete. Samo su partizani bili na pravoj strani, dok su četnici izdali borbu za slobodu. Moji preci su bili četnici u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, a moj deda koji ga je preživeo doneo je kući vojnički kofer, švapsku vekericu i albansku spomenicu. A to što su se ti pod Dražom zvali “Kraljevska vojska u otadžbini” nije tačno. Kraljevska vojska je 1941. kapitulirala sramno i sramotno, a onda se Draža Mihailović sa svojima uortačio s Nemcima i sad bi neko da ih stavlja u istu ravan s partizanima – ističe naša sugovornica i podsjeća da se 1944. dosta četnika pokušalo uvući u partizanske redove.

“Naša politika je bila jasna: ko je tada skinuo bradu, mi smo mu skinuli glavu”, govorio je Zdenko Duplančić, splitski skojevac od 1941. koji je u partizane otišao 1943., a u borbama za Zagreb komandovao je odjeljenjem teških mitraljeza. Pitali smo našu sugovornicu i o važnosti čuvanja sjećanja na NOB.

– Za nas i za mnoge u svetu i sada je fenomen vojno-politička dalekovidost Josipa Broza Tita koji je počeo da udara temelje države tog 4. jula, a prava snaga i naum da se to reši bilo je formiranje Prve proleterske brigade, koje je bila prva organizovana vojna jedinica za koju je od Rusa dobio negativnu ocenu jer oni to nisu podržali. On je ustrajao na svom putu, što je dovelo do toga da na kraju rata Jugoslavija bude pobednica, rame uz rame sa Crvenom armijom i anglo-američkim snagama – govori ona.

Po čemu je jugoslavenska Narodnooslobodilačka borba bila posebna?

– U Francuskoj ste imali neki pokret otpora i gerilu, a mi smo imali četiri armije pod oružjem – 800 hiljada ljudi, od toga 100 hiljada žena. Imali smo 94 žene narodna heroja i to je ono što na ovim prostorima ima ko da baštini i da čuva tradiciju. Jugoslavenski narodi imaju razloga da se ponose svojim doprinosom borbi nad fašizmom. Evropa je bila na kolenima, a jedna mala Jugoslavija odlučila je da digne ustanak. Formirani su partizanski odredi, a u dogovoru s KPJ formirana je Prva proleterska, koja je s drugim jedinicama izrasla u pobedonosnu armiju na kraju rata. KPJ je dala ideološku podlogu, a narod entuzijazam i polet. Partizani iz svih krajeva Jugoslavije išli su s pesmom da se bore protiv okupatora, a ko osim Jugoslovena ide s pesmom da gine – govori Olga Stoiljković Trifunović.

Zato je, kako kaže, u Srbiji Tito za većinu i dalje pobjednik u ratu, ali i zaslužna ličnost, iako ima i onih koji su protiv njega.

– Moram da vam kažem da partizani nisu bili neki golje, kilavci i prosjaci, kako to neki vole da kažu. Duplančića dvori i danas stoje u Splitu, moj otac je u najelitnijem kraju živeo i družio se s Ribarima i Ribnikarima, porodica Koče Popovića, prvog komandanta brigade, bila je bogata, a on je završio Sorbonu. Nedavno sam čula nekog da je na TV-u rekao da prilikom oslobađanja Beograda nije poginuo ni jedan Nemac. Možda je zabuna ili je sagovornik bio pogrešan. Možda se to desilo 1. novembra 1918., kada je srpska vojska ušetala u prazan grad, ali je od 12. do 20. oktobra 1944. svaka zgrada u Beogradu krvlju plaćena, Nemci uopšte nisu imali nameru da odustanu, što se najbolje videlo na Sremskom frontu na kome su bili ukopani i morao je biti probijen silom – kaže naša sugovornica.

SUBNOR radi i s mladima po školama. Dok je još bilo živih boraca, za dan oslobođenja Beograda sudjelovali bi na času historije, a još ima škola koje nose imena narodnih heroja poput Radojke Lakić ili Drinke Pavlović.

– Dajemo priredbe na kojima uvek učestvuju naša deca, jer nama ne trebaju profesionalci koje ne možemo da platimo. Deca će ono što su videla odneti kući – ističe Olga.

Neizostavno je bilo i pitanje o suradnji SUBNOR-a s vlastima u Srbiji. SUBNOR je početkom 2000-ih izbačen iz državnog aparata, ali je s vremenom prepoznat kao organizacija koja se bavi očuvanjem tradicije.

– Mi trebamo vlastima, ali i oni trebaju nama jer u ovom vremenu bez finansija ne možete organizovati ni koncert. Već pomenuta kuća Ribnikara bila je u jezivom stanju. Da nije bilo našeg insistiranja i ubedljivosti, ali i razumevanja od strane vlasti, ne bi se ni smeće očistilo, a kamoli dočekali gosti iz regiona – naša braća, jugoslavenski narodi i narodnosti – kaže Olga.

Naglašava i da umirovljenom generalu Vidosavu Kovačeviću, koji je sada na čelu SUBNOR-a Srbije, nije lako s obzirom na to da je SUBNOR svojevremeno bio gurnut na rub propasti.

– Kovačević je spasio ono što se moglo i okupio nas za koje zna da mislimo iskreno projugoslovenski. Ne možemo vratiti Jugoslaviju, za našeg života sigurno ne, ali sport, kultura, jezik, ekonomija, to je ono oko čega trebamo i moramo da sarađujemo, pogotovo što delimo mnoge zajedničke stvari. Moramo da se povezujemo i da idemo u pravom smeru, prema očuvanju istine o partizanskoj borbi koja je dovela do pobede i tu za nas nema dilema – zaključuje Olga Stoiljković Trifunović.

Slučaj komandanta Jagoša

Svi znaju da je Koča Popović bio prvi komandant Prve proleterske brigade, ali ne znaju tko je bio zadnji, vjerojatno i zato što je Jagoš Žarić, kako se zvao, stradao zbog Informbiroa. U brigadi je od njenog osnivanja do kraja rata bio na rukovodećim mjestima, od komandira čete do komandanta brigade, što je bio od februara 1944. do njenog raspuštanja. Uhapšen je 1949. i otpremljen na Goli otok. Amnestiran je krajem 1956., ali su ga pratili do smrti. Umro je 2001., a rehabilitiran je 2013. na zahtjev kćeri Aleksandre. Porodici do danas nisu vraćena njegova odlikovanja, ali su zahvaljujući zalaganju kćeri njegovi ostaci prebačeni u Aleju zaslužnih građana. On se svoje borbe nije odrekao, kao ni njegovi potomci.

(Novosti/Nenad Jovanović)

Facebook
E-mail