Savez antifašističkih boraca
i antifašista Republike Hrvatske

Pojesti posljednjeg kanibala

Političari poput Trampa i Putina hrabrost redefiniraju kao spremnost da se krše zakoni. Implikacija je da civilizacija opstaje samo ako ima hrabrih patriota koji će obavljati prljavi posao što je izrazito desničarski oblik herojstva: lako je biti plemenit u ime svoje zemlje, ali samo oni tvrdog srca su u stanju da za nju počine zločine

(Foto: Wikipedia)

Setimo se vica o susretu istraživača sa domorodačkim plemenom. “Ima li među vama kanibala?”, pita on. “Nema”, odgovaraju oni, “poslednjeg smo juče pojeli”. Da bi se konstituisala civilizovana zajednica jedući poslednjeg kanibala, završni čin se mora nazvati drugačije. To je neka vrsta prvobitnog greha koji se mora izbrisati iz sećanja.

Tako je i tranzicija ka modernom pravnom poretku na američkom “divljem zapadu” ostvarena kroz brutalne zločine i njihovo kasnije prikrivanje mitovima. Kako kaže junak vesterna Džona Forda “Čovek koji je ubio Liberti Valansa”, “kada legenda postane činjenica, ozvaničite je”.

Ali činjenice koje potiču iz legendi nisu proverljive istine. One su društveni artefakti: zajedničke ideje koje čine osnovu stvarno postojećeg društveno-političkog poretka. Ako bi ih dovoljno ljudi odbacilo, čitav poredak bi se raspao.

Ti društveni artefakti omogućavaju da prvobitni gresi društva ostanu u dubinama, odakle dejstvuju u tišini, jer se savremena civilizacija još uvek oslanja na varvarstvo. Podsetimo se kako je u Americi pravni aparat korišćen za pravdanje nezakonite prakse torture, koja je nazivana “proširenim ispitivanjem”.

Sada se, međutim, pojavljuje nova vrsta političkog iskupljenja. Kako filozofkinja Alenka Zupančič primećuje u svojoj novoj knjizi “Neka trunu” (na koju se ovde značajno oslanjam) sve češće imamo vođe koji se ponose svojim zločinima “kao da je to neka vrsta fundamentalne moralne razlike ili razlike u karakteru, jednom rečju hrabrosti, jakog stomaka da se zločini čine otvoreno”. Ali Zupančič odmah dodaje:

“Ono što može izgledati kao hrabro kršenje zakona, koji ponekad od nas zaista zahtevaju licemerno ponašanje, u stvari je direktna identifikacija sa mračnom stranom državne moći. To nije nešto drugo ili drugačije. Ti ljudi krše sopstvene zakone. Zbog toga, čak i kada su na vlasti, ovi lideri se i dalje ponašaju kao da su u opoziciji, bune se protiv vlasti, duboke države i slično.”

Ovaj opis se očigledno odnosi na Donalda Trampa, koji je nedavno pozvao na ukidanje američkog ustava. Dobar primer je i Rusija. Predsednik Vladimir Putin je 10 meseci insistirao na tome da u Ukrajini nema rata, dok su ruski građani rizikovali krivični progon ako bi tvrdili suprotno. Sada je prekršio sopstveno pravilo i priznao da je Rusija u ratu.

Slično tome, Putinov prijatelj Jevgenij Prigožin dugo je poricao da ima bilo kakve veze sa Vagner grupom ruskih plaćenika. Sad priznaje da je osnovao grupu, da se uplitao u izbore u SAD i da će to nastaviti da čini.

Političke ličnosti poput Trampa i Putina hrabrost redefinišu kao spremnost da se krše zakoni ako je to u interesu države ili njih samih. Implikacija je da civilizacija opstaje samo ako ima hrabrih patriota koji će obavljati prljavi posao. To je izrazito desničarski oblik herojstva: lako je biti plemenit u ime svoje zemlje, ali samo oni tvrdog srca su u stanju da za nju počine zločine.

Tako je 1943. Hajnrih Himler, arhitekta Holokausta, govorio o “slavnom poglavlju naše istorije koje nikada nije i nikada neće biti napisano”. Pitanje je bilo šta raditi sa jevrejskim ženama i decom. “Opredelio sam se za čisto rešenje”, rekao je Himler okupljenim SS oficirima. “Ne bi bilo pravedno istrebiti muškarce… a dopustiti da njihova deca odrastu u osvetnike protiv naših sinova i unuka. Doneta je teška odluka da ovaj narod nestane sa lica zemlje.”

U savremenoj Rusiji je na snazi ista ideja o opravdanosti zverstava. Duma je 14. decembra usvojila predlog po kome se svi zločini počinjeni u Donjecku, Lugansku, Zaporožju i Hersonu pre aneksije tih ukrajinskih regiona “neće smatrati zločinom kažnjivim po zakonu“ ako se zaključi da su počinjeni „u interesu Ruske Federacije”.

Nejasno je kako će ta procena biti doneta, ali je verovatno da će zločini, tortura, silovanja, ubistva, pljačke i vandalizam počinjeni od strane ruskih snaga biti pravdani i možda slavljeni. To podseća na paradoks iz Sofoklove Antigone, gde je rizičnije biti moralan nego saučesnik zločina.

“Ruska kultura”, primećuje istoričar Timoti Garton Eš, postala je “kolateralna žrtva Putinovog autokanibalizma”. Zato je “vreme da se zapitamo da li je Putin objektivno agent američkog imperijalizma. Jer nijedan Amerikanac nikada nije naneo ni upola toliko štete onome što Putin naziva ruskim svetom kao sam ruski lider”. U istom tonu je kazahstanski novinar Arman Šurajev nedavno izgrdio siledžiju od ruskog ambasadora u toj zemlji: “Vi izazivate rusofobiju svojim glupim postupcima… Vi ste idioti, kanibali koji jedu sami sebe.”

Paradoksalno, ruska vežba iz lažne transparentnosti čini mistifikaciju državne moći još opasnijom, urušavanjem naše moralne osetljivosti. To pokazuje zašto su nam ljudi poput osnivača Vikiliksa, Džulijana Asanža, potrebni više nego ikada. Asanž je naša Antigona. Godinama je držan u limbu i izolaciji, u iščekivanju odluke o izručenju Sjedinjenim Državama zbog špijunaže, to jest zbog objavljivanja dokumenata koji razotkrivaju mračne strane američke politike. Iako je to činio na možda problematične načine, moja novogodišnja želja je da predsednik Džo Bajden pokaže pravu hrabrost i odustane od optužbi protiv Asanža.

(Novosti/Slavoj Žižek)

Tekst je objavljen u okviru Project Syndicatea, a mi ga donosimo u prijevodu Milice Jovanović s portala Peščanik

Facebook
E-mail