Savez antifašističkih boraca
i antifašista Republike Hrvatske

ONO za Maroko, a mi za Hrvatsku

(Foto: Wikipedia)

ONO će, dakle, navijati za Maroko, ali ne zato što je, poput većina svetske sportske javnosti svoje simpatije dala ovoj ekipi koja čak igra dobar fudbal, nego zato što mrzi Hrvate.

Čovek koji se za nesreću deset odsto građana Srbije, mnogo manje pravoslavaca u okruženju (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija) i za nešto zapadnjačke boranije koja ga, inače, podržava, predstavlja kao predsednik (i vlasnik) Srbije, njegovoj privatnoj naciji obratio se sa „monstruma iz Takovske“ (skraćeno RTS). Kao navijač a ne kao državnik, što on ne može ni da bude, osvrnuo se na završnicu svetske smotre loptaša u Kataru. Iz dva razloga: prvo, čovek je po vokaciji navijač a valjda i zato što u njegovoj zemlji nema  ama baš nikakvih problema, i Aleksandar Vučić je izvoleo da naglaba o fudbalu u koji se razume kao ona Marica u kriv… Ovaj put većini svojih onesvešćenih podanika obratio se iz državne septičke jame kako bi rekao Svetislav Basara.

Za ne baš malu duhovnu nadgradnju, za vakta dok sam godinama za Borbu „pokrivao“ jug bivše zajedničke nam domovine dužnik sam i Dalmatincima i Hercegovcima. Čineći kasnije „završni račun“ prve sam ocenio peticom, a ove druge, ercove, mršavom trojkom. Trebam li reći da su na nižu ocenu uticali pravoslavci? Treba! Evo, rekoh!

Ljudi u tom kršu, bogami i u susedni Crnogorci nekog koga bi da malo unize, nuliraju (Boka kotorska) ne pominju mu ime, zovu ga ONO. Tako ću gore pominjanu spodobu u daljem tekstu što bi rekli pravnici označavati uglavnom sa ova tri slova. ONO je, dakle, gostovalo na svom megafonu, koji se bez imalo razloga još naziva i javni servis. Nisam to gledao, kao što nisam smatrao ni prethodnih na stotine njegovih obraćanja. Jer, za tu njušku nemam stomak, jedva ga i iščitavam.

ONO je reklo da čestita svima koji su navijali za Hrvatsku, na izvanrednim rezultatima. „Ja sam bio i uz Argentinu, ali i uz Maroko. Mislim da komšije ne birate, tu vas Bog postavi, a prijatelje birate. Kada bih analizirao zbog čega sam navijao za sve druge osim za Hrvatsku, onda tu ima dosta razloga. Oni su i porodični i emotivni. Navijao sam za sve druge protiv komšija, jer prijatelje birate i po sferama interesa, po odanosti, po međusobnom poštovanju, a ne po tome gde žive. Idite u Hrvatsku na more, ja neću, lepo se provedite i sve vam najbolje želim, navijajte za Hrvatsku, ima vas 11-12 odsto koji ste navijali za njih, sve najbolje vam želim, ja neću – rekao je mislilac  dalekim poreklom iz Ćipurića kod Bugojna.

Na pitanje za koga će navijati u finalu ONO je kazalo da ne zna i opet se dohvatio Hrvatske. „U finalu ne znam za koga ću navijati, ali znam za koga ću u utakmici za treće mesto – za Maroko. To su naša braća koja nikada neće priznati nezavisno Kosovo, oni imaju probleme sa zapadnom Saharom. Vi ćete reći ceo Novi Pazar navija za Maroko jer su muslimani, pa što? To su naša braća i prijatelji, reklo je ONO s državničke pozicije koja mu paše kao piletu sisa. Naravno, muslimanska braća mu nisu Bošnjaci iz BiH, Sandžaka i Crne Gore, i kosovski Albanci.

Od onog časa kada se ONO sredinom 2012. pred novinarima pojavilo sa naočarima na nosu, manje oko njegovog lika a više oko (ne)dela AV, plele su se a pletu se i dalje zapetljancije, mali sukobi reči. Jezik se, kako je pisao Slaviša Lekić, najviše rabio na zavadi dve škole mišljenja: Dok je jedna zagovarala tezu da se ONO preobratilo i okrenulo leđa jednoj provizorno pokopanoj politici, druga je, podržavajući teoriju o presvlačenju, ipak naglašavala da je supstanca politike koja ga je izbacila na javnu scenu ostala gotovo nedornuta. Drugi su u pravu!

U svojim namerama ONO se nije dalo omesti; od povratka na vlast odavalo je utisak čoveka koji ima pravo na sve i to je pravo širilo oko sebe. ONO se guralo u središte svega, očekujući i od okruženja da ga gura u sve, jer tobož se pojavio čovek koji veruje (i u to neprestano ubeđuje narod) da je sve što je dobro za njega (njegov brata, familiju) dobro i za državu. Savom i Dunavom nije proteklo mnogo vode da se formira mišljenje, poslednje decenije duboko ukorenjeno, kako nacionalni interes i bezbednost isključivo zavise od NJEGOVOG opstanka na vlasti.

Dnevno bombardovani primerima koji su svedočili o njegovom nerealnom procenjivanju vlastitih sposobnosti, esktremnom ni u čemu utemeljenom samopouzdanju, fantazmagorijama, opsenama o neograničenom uspehu, zaokupljenošću sobom, egzibicionističkom potrebom za neprestanom pažnjom i divljenjem, sposobnošću da saoseća sa drugima, prisilnoj sklonosti ambicijama koje nije moguće zadovoljiti, preteranom reakcijom na kritiku ili poraz i brojnim drugim simptomima koje označavaju primitivni ili maligni narcizam, sve više pažnje se posvećivalo NJEGOVIM reakcijama nego onom što ONO radi, i ljudi oko njega.

ONO je, nema sumnje, narcistička ličnost okružena obožavaocima od kojih očekuje prihološku hranu u vidu laskanja i divljenja i da sve ljude oko sebe vidi kao sopstvene produžetke, pipke koji su tu samo da bi mu pružili divljenje ili zadovoljstvo, i onda je puk davno već zaboravio na njegova obećanja kako će, kada dođe na vlast, poništiti sve briselske dogovore sa Prištinom, obračunati se sa kriminalom i korupcijom (što je za njegova vakta procvetalo), preispitati 24 čuvene privatizacije, otvoriti kancelariju za brze odgovore, ukinuti televizijsku pretplatu, drastično smanjiti broj državnih agencija, osnovati nacionalnu banku, izgraditi cela naselja stanova za po 380 evra po kvadratu…

Umesto rešavanja najvažnijih pitanja za državu i narod, ONO im je obećalo stotine zastava i jarbola visine više od stotinu metara. Da se svakim pogledom vidi da Srbijica vijori svom snagom. Pogledajte kako je ukrasio dom u kojem stoluje i sav taj kič sa okačenim zastavama na ogradu koja ga štiti od onih 11 odsto zlikovaca što navijaju za Hrvatsku.

ONO i dalje forsira usiljeni smešak, lažnu spontanost, veštačku ležernost i niko više i ne spominje čoveka koji neprestano patetiše. „Nije mi problem ni da me ubiju. Naživeo sam se“. Pastvi stalno predočava kako radi najmanje 12 sati dnevno, ponekad i 19 sati za zemlju i narod odvaja dnevno ovaj pregalac. „Bio sam u Abu Dabiju, nisam se okupao. Pa šta? Nisam vodi ni pomirisao, a kamoli se okupao, ne pamtim otkad“, kao da se hvali nehigijenom ili se njegov organizam pere sam kao kod onog vladike koji je, uzgred rečeno, veličao Adolfa Šiklgrubera Hitlera. Operisan je od skromnosti. Već i vrapci znaju da je bio najbolji student na beogradskom Pravnom fakultetu, slagao je i da je bio najmlađi srpski premijer u istoriji iako je na toj listi tek – dvadesetosmi.

Dovoljno je videti prsten protuva kojima se ONO okružilo. Spisak je zaista dugačak, evo samo nekolicine: Siniša Mali, Aleksandar Vulin, Bratislav Gašić, Ana Brnabić, Nebojša Stefanović… Njegova stranka za čije je stvaranje i uzlet na političku scenu dobrano zaslužan i Boris Tadić, uvukla se u sve ćoškove, šuruje se s popovima… Bivši ministar odbrane, čuveni keramičar sa pristupnice Srpskoj radikalnoj stranci Vojislava Šešelja, svečano je otvarao (i osveštavao) – podrum pića. Aleksandar Vulin Nečastivi, kao ministar za rad i socijalna pitanja, doduše bez osveštavanja otvarao je – lift, Goran Cvetanović kao gradonačelnik Leskovca svečano je otvarao toalet, prvi čovek Kraljeva – semafor, a naprednjaci iz Kovina svečano su otvarali – školsku ogradu.

ONO je svojevremeno zarobilo najvažniji deo snimka sa naplatne rampe u Doljevcu kada je njegov pulen Zoran Babić (direktor Koridora Srbije, poznat i kao vazduplohov) ili njegov vozač koji je osuđen na četiti godine, a od njihovog vozila je život izgubila Stanka Gligorijević. ONO ne da snimak.

ONO godinama uspešno glumata egoističnog insana kojeg karakteriše paranoidna perspektiva, potpuno odsustvo savesti, ONO je zaokupljeno fantazijama s nerealnim ciljevima…

ONO je ovo i ono, nikad kraja. S njim ova zemlja i narod, bogami i okruženje imaju golem problem, ali većina se za to odlučila. ONO će, dakle, navijati za Maroko, ali ne zato što je, poput većina svetske sportske javnosti svoje simpatije dala ovoj ekipi koja čak igra dobar fudbal, nego zato što mrzi Hrvate.  Većina je uz njega, ali i to će se uskoro, siguran sam, korigovati.

Svaka čast Maroku, ali – napred Hrvatska.

(tacno.net/Dragan Banjac)

Facebook
E-mail