Savez antifašističkih boraca
i antifašista Republike Hrvatske

Žižek: Bez uzbunjivača, zapad je izgubljen

(Foto: Wikipedia)

Početkom meseca, CNN je izvestio da je britanski sud odbio osnivaču Vikiliksa Džulijanu Asanžu „dozvolu da uloži žalbu na nalog za njegovo izručenje Sjedinjenim Državama, gde ga čekaju krivične optužbe za špijunažu“. Iako Asanžov pravni tim nastavlja da isprobava sve opcije, stisak se očigledno steže. Vreme nije na njegovoj strani. Američke i britanske vlasti koje ga progone mogu sebi da priušte da čekaju da i ono malo interesa javnosti za Asanžov slučaj popusti pred ratovima, klimatskim promenama, brigom zbog veštačke inteligencije i drugim globalnim pitanjima.

Ali ako mislimo da izdržimo sve te izazove, biće nam potrebni ljudi poput Asanža. Ko će razotkriti zloupotrebe i nezgodne istine koje oni na vlasti žele da zadrže u tajnosti – bilo da se radi o ratnim zločinima ili internim izveštajima vlasnika društvenih mreža o tome kako njihove platforme utiču na tinejdžerke?

Nedavni mini-napad dronom na Kremlj je primer za to. Dok je ukrajinska vlada negirala umešanost (pripisujući to ruskim opozicionim snagama), ruski predsednik Vladimir Putin odmah je to osudio kao „teroristički čin“, dok su se neki zapadni posmatrači vajkali da Ukrajinci guraju rat predaleko. Ali šta se zapravo dogodilo? Činjenica da ne znamo znači da se događaji odvijaju u opasnoj ratnoj izmaglici.

Sećamo se stihova iz Opere za tri groša Bertolda Brehta, koji kažu da su jedni u tami, a drugi na svetlu i one u tami ne vidiš. Kako bolje opisati današnje medijsko doba? Dok su mejnstrim mediji puni vesti o Ukrajini, razorni ratovi u Centralnoafričkoj Republici, Kongu i drugde ne dobijaju gotovo nikakvu pažnju.

Ova asimetrija ne znači da treba da ponudimo ništa manje od pune podrške Ukrajini. Ali nas obavezuje da razmislimo o postavci te podrške. Trebalo bi da odbacimo ideju da Ukrajina zaslužuje pomoć uglavnom zato što „takve stvari ne bi trebalo da se dešavaju u Evropi“, ili zato što „branimo zapadnu civilizaciju“. Na kraju krajeva, zapadna civilizacija ne samo da ignoriše užase koji se dešavaju van njenih granica; često je saučesnik.

Umesto toga, Evropljani i druga zapadna društva bi trebalo da shvate da smo zbog invazije na Ukrajinu osetili ono što se sve vreme dešava negde drugde – samo izvan dometa naše brige. Rat nas primorava da razmotrimo ono što ne znamo, ono što ne želimo da znamo i ono što znamo ali ne želimo da nas se tiče. Potrebni su nam ljudi poput Asanža da iznude takvo suočavanje – da bismo videli i one u tami.

Naravno, Asanžu se može zameriti što se fokusira isključivo na liberalni zapad i ignoriše još veće nepravde u Rusiji i Kini. Ali te nepravde su već veoma vidljive u našim medijima. Stalno čitamo o njima. Ako je Asanž kriv za primenu dvostrukih standarda, to je činjenica i za zapad koji osuđuje Iran dok zatvara oči pred Saudijskom Arabijom.

Kao što Matej (7:3) pita: „A za što vidiš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svojemu ne osjećaš?“1 Asanž nas je naučio da priznamo ne samo brvno u sopstvenom oku, već i njegove skrivene veze sa piljevinom u očima naših neprijatelja. Njegov pristup nam omogućava da iznova sagledamo mnoge velike borbe kojima su obuzeti naši mediji i politika.

Uzmimo sukob između nove populističke desnice i woke levice. Krajem maja, jedan školski okrug u Juti uklonio je Bibliju iz svojih osnovnih i srednjih škola kada se jedan roditelj požalio da u njoj „’nema ozbiljne vrednosti za maloletnike’ zato što je pornografska po našoj novoj definiciji“ prema zakonu o zabrani knjiga koji je usvojen prošle godine. Da to nije slučaj mormonskog kulturalnog rata protiv hrišćana, pokazuje zahtev upućen okrugu za reviziju Mormonove knjige zbog mogućih kršenja novog zakona.

Dakle, ko stoji iza ovih zahteva? Da li je to woke levica koja se sveti zbog zabrane knjiga o rasnim i LGBT+ pitanjima? Da li je to radikalizovana desnica koja primenjuje stroge kriterijume porodičnih vrednosti i na sopstvene tekstove? Konačno, to nije bitno, jer su i nova desnica i woke levica prihvatili istu logiku netolerancije. Uprkos međusobnom ideološkom animozitetu, oni se ogledaju jedni u drugima. Dok woke levica demontira vlastitu političku osnovu (evropsku emancipatorsku tradiciju), desnica je možda konačno skupila hrabrost da dovede u pitanje opscenost iz svojih temeljnih tekstova.

U surovoj ironiji, zapadna demokratska tradicija samokritike zapala je u apsurd, sejući seme vlastitog uništenja. Koja pitanja tavore u mraku dok nam ovaj proces zauzima svu pažnju? Najveća pretnja zapadnim demokratijama nisu Asanž i transparentnost koju on predstavlja, već radije nihilizam i samopovlađivanje koji su počeli da karakterišu zapadnu politiku.

Project Syndicate

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net

(tacno.net/Slavoj Žižek)

Facebook
E-mail